GRADAC

       Ovo je moja soba. Letnji dan i Sunce u zenitu. Kroz zamračen prozor u sobu se probija zelenkasta topla svetlost.Sve je tiho i mirno,i čuju se samo dva daha dvaju života,koji se danas,u ovaj blagi letnji dan dodiruju svim svojim. I ako me nešto stalno udaljava od toga,ja ipak još znam da je ovo moja soba u kojoj i negledajući znam gde stoji koja stvar. I sve što je tu naprosto bih i u mraku našla. Tiho je okolo, osim što se dva daha-dvaju života,koji se danas u ovaj blagi letnji dan dotiču svim svojim,lagano ubrzavaju u svojoj neopisivoj,u svojoj beskrajno nežnoj igri.

Pomalo mi se muti u glavi,i sada mi je sve manje jasno da je ovo moja soba u kojoj mi je sve prisno i drago,i da je ovo blagi letnji dan.Umesto toga ja znam po nečemu treptavom i nedodirljivom da dolazi trenutak za kratku usrdnu molitvu.Ali nešto mi potapa ovu misao i zatvara oči,i ja sada,već sasvim nesvesna;čija je ovo soba,i da li je leto ili jesen,da li je ponoć ili podne,puštam da me poput teške svile prekriju krila jednog,ko sam život prastarog sna.Na konju krilatom,poljem širokim,beskrajnim-zaneseno,opijeno,visoko do prozračnog nebeskog plavetnila;okupana smehom i suzama grleći čvrsto svoj život i svoj svet-ja ludo letim.O,da tako ludo čvrsto zagrljena sa svojim...na krilatom,opijena,visoko grleći plavetnilo do beskraja,do najdalje zvezde čiju toplotu tako razdiruće osećam kako mi se razliva...Ili je to-o dobri Bože ogromni talas divljeg ognja tvoje zenice,koji se uz grleno glasanje,u fantastičnom luku zariva u beskonačnu tišinu,ovaploćujući neizrecive treptaje kratke molitve.Ne znam kada me je u moju sobu,koju poznajem tako dobro da bi sve i u mraku pronašla,vratio neki meki talas.Kroz zamračen prozor još uvek se kruni prezrelo Sunce.I ovog letnjeg dana dva sada već jedva čujna daha dvaju života jedan drugom sklapaju oči.Predobri Bože.