GRADAC

     PRODUŽENA TIŠINA PRATI MOJE ZANESENO STANJE U SAMO MOM PROSTORU-VREMENU KOJE SADA ZAHVATA CELU MOJU SOBU. ČEKAM RAZJAPLJENO, TRNOVITO SA POSLEDNJOM KOCKOM U RUCI DA SE MOST SPUSTI. UĆIĆU, MORAM DA UĐEM NA KONJU, BEZ KONJA,JER TOLIKO ŽELIM DA ME TAMO NEKO ILI NEŠTO PRIMI RAŠIRENIH RUKU; POSTAVI NA SVOJA KOLENA I UZME POD SVOJE.... ALI... KOCKU SAM POGREŠNO OKRENULA. NA NJOJ SE POJAVLJUJE OMNIBUS VREMENA U NEPROHODNOJ BARI. IZVLAČIM JE IZ MESTA KOJE NIJE NJENO, OKREĆEM DA SE MILOM ILI SILOM SKRASI TAMO GDE SAM JOJ MESTO ODREDILA U SVOM VREMENU I PROSTORU. ONA SE OČAJNIČKI OPIRE, OTIMA SE, ISPADA MI IZ RUKE I PONOVO SE ZAGNJURI U BARU SA DIVLJOM TRSKOM, ISPOD MOSTA BEZ MOSTA,  NA PREKINUTOM PUTU  MOJIH  TVOJIH NAŠIH ŽELJA M.M.   I  SVE SE KONAČNO SVODI NA JEDNU OD ONIH PRIČA ZA DECU, KOJE U MENI KOPAJU OČAJANJE....DOGODILO SE TO JEDNOG  MARTOVSKOG (17) DANA PA OPET OKTOBARSKOG DANA KADA U MOM GRADU NIJE PADALA KIŠA.A U BEOGRADU JESTE.

  I GLE OPET SAM SAMA. A I TI. UŽASNO SMO SAMI. BORIM SE PROTIV SVOJE IZDVOJENOSTI RESKIM SMEHOM,HUMOROM- BAŠ KAO I TI. NE LIČIMO MI NA ONOG OSUĐENIKA KOGA JEDNE VODE NA VEŠALA A ON VESELO UZVIKUJE " EVO JEDNE NEDELJE KOJA DOBRO POČINJE".  NE, NIJE KOD MENE TO SAMO OBIČNO OTIMANJE IZ LEGLA SINKOPE U PUSTOM LEGLU SVETA.  JER SVE ŠTO ZAMIŠLJAM UPUĆENO JE NA OSVAJANJE NEODOLJIVE TEŽNJE, DA U ONO ŠTO JE IZVAN MENE POSTANE STVARNO ZA MENE, ZA  TEBE, ZA NAS.

  NAILAZIŠ PONOVO. SADA NIOTKUDA. PROLAZIŠ POKRAJ MOJIH PROZORA. MOJE SU OČI U PROZORU TVOGA PROLAŽENJA HOD TI CEPA MAJSKI VAZDUH. RUKE SU TI NA OPREZU, STVORENE ZA ODBRANU. OD ČEGA?  OD...?  GOVORIM TI JEDNU OD ONIH ISTIH BUDUĆNOSTI U KOJE SE IZUZETNO ULAZI SAMO JEDNIM KLJUČEM. IMAO SI GA, ALI GA NE POKLANJAŠ.  

ZAUSTAVLJAM SE. GLEDAŠ I ULEĆEŠ U VEČERNJU TMINU PODIŽUĆI UMORAN POGLED.  ŽURIM. U FRCI SAM-GOVORIŠ MI NE SMANJUJUĆI BRZINU. PROSTO NESTAJEŠ U ŽELJI DA TE NE BIH PRATILA. ZASTAJEM, JER TE NE MOGU PRATITI NI KOLIKO PTICA I AKO JE VIDOKRUG KROZ KOJI ONA MORA PROĆI PARČE VEDROG NEBA POSLE OLUJE. PA IPAK SVE UPUĆUJE NA OČIGLEDNOST DA ĆU ČEKATI TVOJ POVRATAK NA ISTOM MESTU SATKANOM OD SAMO MOJE SLIKE ŽIVOTA U ČIJEM SI RAMU TI.  CVETOVE SVOJE KRVI DAJEM ZA SAMO JEDAN ZAGRLJAJ, ZA NJEGOV,ZA PSOVKU ŽIVOTU.  PROZORI SU U KOŠULJAMA A JA TE ČEKAM SA SLIKOVNICAMA OD KOCKI U OMNIBUSU VREMENA,BEZ PROLEĆA LETA, JESENI ZIMA.... U SOBI STVARAM POSMRTNE LISTE A OČI MI UBACUJU U PAMĆENJE POSLEDNJE IME-M.M.

POVERIĆU TI VELIKU TAJNU

VREME SI TI, VREME JE ŽENA

ONA OSEĆA POTREBU DA MU SE UDVARA

I DA SE KLEKNE PRED NJEGOVE NOGE

KAO KADA SE HALJINA RAŠIVA

VREME JE KAO MOJA KOSA BESKRAJNO OČEŠLJANA

OGLEDALO KOJE DAH ZAMUĆUJE I RAZBISTRAVA

VREME SI TI,KOJI SPAVA U ZORU KADA SE BUDIM

I KAO NOŽ SI KOJI PROLAZI KROZ MOJE GRLO.

AH,ŠTO NE MOGU DA ISKAŽEM TU NEPROLAZNU MORU VREMENA

TU MORU VREMENA ZAUSTAVLJENU KAO KRV U VENAMA PLAVIM.

I NAJGORE JE ŠTO JE ŽELJA BESKRAJNA I NEISPUNJENA

TA ŽEĐ OKA KADA TI KORAČAŠ PO ODAJI

I JA ZNAM DA NE TREBA RAZBIJATI ČAROLIJU

MNOGO JE GORE NEGO DA TE OSETIM STRANIM

DA BEŽIŠ SA MISLIMA IZVAN NAS

I SRCEM VEĆ U NEKOM DRUGOM VEKU.

BOŽE MOJ,KAKO SU REČI TEŠKE

A USTVARI I JESTE TO MOJA LJUBAV IZNAD ZADOVOLJSTVA

MOJA LJUBAV VAN DOMAŠAJA I DANAŠNJEG UDARCA.

TI KOJI KUCAŠ NA MOJU SLEPOOČNICU KAO ČASOVNIK

I AKO TI,NE DIŠEŠ-GUŠIM SE

I PO MOJOJ PUTI TI ZASTAJEŠ SVOJIM STOPALIMA.

VELIKU TAJNU HOĆU DA TI KAŽEM

SVAKA REČ NA MOJOJ USNI,SIROTICA JE KOJA PROSI JEDNU SITNICU ZA TVOJE RUKE

STVARČICU KOJA TAMNI POD TVOJIM POGLEDOM.

I ZATO JA KAŽEM TAKO ČESTO DA TE VOLIM

U NEDOSTATKU DOVOLJNO JASNOG KRISTALA,

IZRAZA KOJI BI TI STAVIO SEBI OKO VRATA.

NE VREĐAJ SE ZBOG MOG PROSTAČKOG GOVORA.

PROSTA JE I VODA KOJA IZAZIVA TAJ NEPRIJATNI ŠUM U VATRI.

REĆI ĆU TI VELIKU TAJNU.

JA NE ZNAM DA GOVORIM O VREMENU KOJE NA TEBE LIČI.

JA VIŠE NE ZNAM DA GOVORIM O TEBI

I JA SE PRAVIM KAO ONI KOJI VEOMA DUGO NA PERONU STANICE

MAŠU RUKOM POŠTO SU VOZOVI OTIŠLI.

ŠAKA SE SMIRUJE TEK POD NOVIM TERETOM SUZA.

HOĆU DA TI KAŽEM VELIKU TAJNU!

BOJIM SE TEBE

BOJIM SE ONOGA ŠTO TE PRATI VEČERIMA KA PROZORIMA.

BOJIM SE GESTOVA KOJE TI ČINIŠ,

OD REČI KOJE SE NE IZGOVARAJU.

BOJIM SE VREMENA BRZOG I LAGANOG. BOJIM SE TEBE.

HOĆU DA TI KAŽEM VELIKU TAJNU.

ZATVORI VRATA.

LAKŠE JE UMRETI  NEGO VOLETI.

ZATO JA SEBE MUČIM ŽIVOTOM-LJUBAVI MOJA!

DOĐI DA SE PRETVARAMO KAKO JE SVE OVO UOBIČAJENI OBRED. RUKA U TVOJOJ KOSI,TVOJ JEZIK U POTRAZI ZA MOJIM:POTPUNO OČAJANJE.DOĐI DA SE PRETVARAMO, NOCAS,KAKO SI ZAUVEK MOJ. JER KADA SVANE SHVATIĆEMO DA TO "ZAUVEK" ZNAČI PRAZNU DOSADNU SOBU,JEDNU PROĆERDANU NOĆ U KOJOJ SAM SE NASUKALA NA TVOME DRONJAVOM TELU.

ČESTO USAMLJENA NISAM SAMA SVE DOK NE PADNE TAMA.ČUDNO LI ONA STIŽE,KAO JUČE,SASVIM SAMA,POPUT ŽENE ŠTO U OČIMA NOSI PONOĆ,POPUT OLUJE U POTRAZI ZA ODBAČENIM USPOMENAMA. POSLE  ZIME, JEDNOM OVDE BIO SI, OVDE JE BIO ČOVEK.NEŽNE SU MU BILE OČI,USNE KAO KIŠA. I- MADA OTIŠAO JE JEDNOGA DANA-JA SE NE ŽALIM.

BOLNO JE REĆI : IZVINI. KORISTIMO MANJE OBIČNE REČI. ZIMA JE PROŠLA. ZAGREJAVA SE ZEMLJA. OPET ME VUČE NA STARI PUT. DRUGOM PRILIKOM ĆEMO SE SRESTI:KAO STARCI ILI KAO PRIJATELJI,MOŽDA IZNOVA LJUBAVNICI. OKRENI SE, OKRENI PONOVO.

NOĆAS SAM PRIVUKLA USNAMA TVOJE TELO:TVOJU RUKU,TVOJA USTA, TVOJE GRUDI I S NEŽNOŠĆU IH DOTICALA DOK POKRETAO SI SE ISPOD MENE, USIDREN NA BURNOM MORU. PRIPIJALA SAM SE UZ TEBE,TVOJU MUZIKU, TVOJA KOLENA,DODIRIVALA TAJNA MESTA TVOGA TELA,PUNILA ŠAKU SREBROM KOSE.SAMO OVA STRAST DOVOLJNA JE DA VASKRSNE NAŠA LJUBAV.

IŠLA SAM SAMOTNIM DRUMOVIMA I POSMATRALA SAMOTNE BLEDE GRADOVE U SUMRAKU. NA SVOJIM TALASIMA NJIHALA SAM STRANCE I ŠAPUTALA ČUDNE TAJNE,SADA ZABORAVLJENE. I OVO VEČE ODNOSI MOJE PESME.

MNOGO JE LICA KOJE NE MOGU DA PREPOZNAM,MNOGO UPAMĆENIH RASTANAKA. ZAJEDNO SMO DELILI MRAČNO MORE,I SVI ME ZNAJU DOK U PRAZNOJ STOLICI SEDIM GLEDAJUĆI KAKO VANI TONE SUNCE. PONEKAD,JOŠ DRŽIM TVOJU RUKU I ŠAPUĆEM O KIŠI. SAMO PONEKAD.

DAVNO SAM SAMU SEBE SRELA DAVNO JE TOME ŠTO PLATILA SAM DUGOVANJA I UPUTILA SE TVOME DOMU DA TE TRAŽIM. BILO JE TO ONDA KADA SI DOŠAO I POVEO MENE I MOJE PESME.

VREME JE DA SE KRENE NE ZATO ŠTO SU ME POZVALI,POZVALA BIH I JA NJIH,TAKIĐE,HITAJUĆI:NIJE OVO DOBA ZA VELIKE MISLI.SVE ŠTO ŽELIM DA KAŽEM JE: UPALI ILI UGASI SVETLO,SVEJEDNO.AKO VEĆ STAVLJAM CVEĆE U VAZU-STAVLJAM GA KADA VIŠE NE BUDEM TU.

MORAMO KRENUTI ODMAH,MADA ZORA TEK RUDI,JER DUG JE PUT PRED NAMA.NE VIDEH PRE OVU ODEĆU? ZNAM DA TI SE NE SVIĐA. ŠTA MOGU. PUTNIK SE PREMA PUTU OBLAČI.

A KADA OTKUCA PODNE MOŽEŠ,AKO ŽELIŠ,MISLITI KAKO POD ŽARKIM SUNCEM HODAM. NE SAMA. MNOGO NAS ĆE TAMO BITI. DRŽAĆEMO SE ZA RUKE,OČIJU USPLAMTELIH, KOLENA ŠTO TEK SLUTE KOLIKO JE JOŠ HODA DA BI SE PREŠLA SPALJENA KORITA REKE, I DO MORA STIGLO.

DA, VOLELA SAM TE. VOLELA SAN O TEBI. VOLELA SVE ŠTO STVORIO SI,ILI ŽELEO DA STVORIŠ. ONO ŠTO SAM JA,SMUĆENA ŽENA ŽELELA,POKUŠAVALA DA KAŽEM, JER ŠTO JE TREBALO DA SE KAŽE VEĆ JE PROŠLOST.GLE, SVIĆE,ČUJAN POSTAJE SVET-BILO JE DA VOLELA SAM TE. ISTINA JE. I SHVATIĆEŠ JE KADA MENE NE BUDE OVDE. JER, PONEĆU JE SOBOM KADA POĐEM. ŠTA MARI ŠTO OKRUTNO JE SUNCE,TEŽAK PUT I ŠTO KO ZNA KOLIKO DALEKO ODNEĆE ME OD TEBE!

A KADA SE SA MORA VRATIM,AKO SE VRATIM-DONEĆU KRČAG VODE DA UGASIŠ ŽEĐ. I PONOVO ĆU ZAPOČETI NAŠU PRIČU, IZ SENOVITOG OVOG SKROVIŠTA,TAMO GDE SAM JE PREKINULA.

ZA DANAS, TO JE DOVOLJNO.