GRADAC

DOĐI DA SE PRETVARAMO KAKO JE SVE OVO UOBIČAJENI OBRED. RUKA U TVOJOJ KOSI,TVOJ JEZIK U POTRAZI ZA MOJIM:POTPUNO OČAJANJE.DOĐI DA SE PRETVARAMO, NOCAS,KAKO SI ZAUVEK MOJ. JER KADA SVANE SHVATIĆEMO DA TO "ZAUVEK" ZNAČI PRAZNU DOSADNU SOBU,JEDNU PROĆERDANU NOĆ U KOJOJ SAM SE NASUKALA NA TVOME DRONJAVOM TELU.

ČESTO USAMLJENA NISAM SAMA SVE DOK NE PADNE TAMA.ČUDNO LI ONA STIŽE,KAO JUČE,SASVIM SAMA,POPUT ŽENE ŠTO U OČIMA NOSI PONOĆ,POPUT OLUJE U POTRAZI ZA ODBAČENIM USPOMENAMA. POSLE  ZIME, JEDNOM OVDE BIO SI, OVDE JE BIO ČOVEK.NEŽNE SU MU BILE OČI,USNE KAO KIŠA. I- MADA OTIŠAO JE JEDNOGA DANA-JA SE NE ŽALIM.

BOLNO JE REĆI : IZVINI. KORISTIMO MANJE OBIČNE REČI. ZIMA JE PROŠLA. ZAGREJAVA SE ZEMLJA. OPET ME VUČE NA STARI PUT. DRUGOM PRILIKOM ĆEMO SE SRESTI:KAO STARCI ILI KAO PRIJATELJI,MOŽDA IZNOVA LJUBAVNICI. OKRENI SE, OKRENI PONOVO.

NOĆAS SAM PRIVUKLA USNAMA TVOJE TELO:TVOJU RUKU,TVOJA USTA, TVOJE GRUDI I S NEŽNOŠĆU IH DOTICALA DOK POKRETAO SI SE ISPOD MENE, USIDREN NA BURNOM MORU. PRIPIJALA SAM SE UZ TEBE,TVOJU MUZIKU, TVOJA KOLENA,DODIRIVALA TAJNA MESTA TVOGA TELA,PUNILA ŠAKU SREBROM KOSE.SAMO OVA STRAST DOVOLJNA JE DA VASKRSNE NAŠA LJUBAV.

IŠLA SAM SAMOTNIM DRUMOVIMA I POSMATRALA SAMOTNE BLEDE GRADOVE U SUMRAKU. NA SVOJIM TALASIMA NJIHALA SAM STRANCE I ŠAPUTALA ČUDNE TAJNE,SADA ZABORAVLJENE. I OVO VEČE ODNOSI MOJE PESME.

MNOGO JE LICA KOJE NE MOGU DA PREPOZNAM,MNOGO UPAMĆENIH RASTANAKA. ZAJEDNO SMO DELILI MRAČNO MORE,I SVI ME ZNAJU DOK U PRAZNOJ STOLICI SEDIM GLEDAJUĆI KAKO VANI TONE SUNCE. PONEKAD,JOŠ DRŽIM TVOJU RUKU I ŠAPUĆEM O KIŠI. SAMO PONEKAD.

DAVNO SAM SAMU SEBE SRELA DAVNO JE TOME ŠTO PLATILA SAM DUGOVANJA I UPUTILA SE TVOME DOMU DA TE TRAŽIM. BILO JE TO ONDA KADA SI DOŠAO I POVEO MENE I MOJE PESME.

VREME JE DA SE KRENE NE ZATO ŠTO SU ME POZVALI,POZVALA BIH I JA NJIH,TAKIĐE,HITAJUĆI:NIJE OVO DOBA ZA VELIKE MISLI.SVE ŠTO ŽELIM DA KAŽEM JE: UPALI ILI UGASI SVETLO,SVEJEDNO.AKO VEĆ STAVLJAM CVEĆE U VAZU-STAVLJAM GA KADA VIŠE NE BUDEM TU.

MORAMO KRENUTI ODMAH,MADA ZORA TEK RUDI,JER DUG JE PUT PRED NAMA.NE VIDEH PRE OVU ODEĆU? ZNAM DA TI SE NE SVIĐA. ŠTA MOGU. PUTNIK SE PREMA PUTU OBLAČI.

A KADA OTKUCA PODNE MOŽEŠ,AKO ŽELIŠ,MISLITI KAKO POD ŽARKIM SUNCEM HODAM. NE SAMA. MNOGO NAS ĆE TAMO BITI. DRŽAĆEMO SE ZA RUKE,OČIJU USPLAMTELIH, KOLENA ŠTO TEK SLUTE KOLIKO JE JOŠ HODA DA BI SE PREŠLA SPALJENA KORITA REKE, I DO MORA STIGLO.

DA, VOLELA SAM TE. VOLELA SAN O TEBI. VOLELA SVE ŠTO STVORIO SI,ILI ŽELEO DA STVORIŠ. ONO ŠTO SAM JA,SMUĆENA ŽENA ŽELELA,POKUŠAVALA DA KAŽEM, JER ŠTO JE TREBALO DA SE KAŽE VEĆ JE PROŠLOST.GLE, SVIĆE,ČUJAN POSTAJE SVET-BILO JE DA VOLELA SAM TE. ISTINA JE. I SHVATIĆEŠ JE KADA MENE NE BUDE OVDE. JER, PONEĆU JE SOBOM KADA POĐEM. ŠTA MARI ŠTO OKRUTNO JE SUNCE,TEŽAK PUT I ŠTO KO ZNA KOLIKO DALEKO ODNEĆE ME OD TEBE!

A KADA SE SA MORA VRATIM,AKO SE VRATIM-DONEĆU KRČAG VODE DA UGASIŠ ŽEĐ. I PONOVO ĆU ZAPOČETI NAŠU PRIČU, IZ SENOVITOG OVOG SKROVIŠTA,TAMO GDE SAM JE PREKINULA.

ZA DANAS, TO JE DOVOLJNO.