GRADAC

VREME JE DA SE KRENE NE ZATO ŠTO SU ME POZVALI,POZVALA BIH I JA NJIH,TAKIĐE,HITAJUĆI:NIJE OVO DOBA ZA VELIKE MISLI.SVE ŠTO ŽELIM DA KAŽEM JE: UPALI ILI UGASI SVETLO,SVEJEDNO.AKO VEĆ STAVLJAM CVEĆE U VAZU-STAVLJAM GA KADA VIŠE NE BUDEM TU.

MORAMO KRENUTI ODMAH,MADA ZORA TEK RUDI,JER DUG JE PUT PRED NAMA.NE VIDEH PRE OVU ODEĆU? ZNAM DA TI SE NE SVIĐA. ŠTA MOGU. PUTNIK SE PREMA PUTU OBLAČI.

A KADA OTKUCA PODNE MOŽEŠ,AKO ŽELIŠ,MISLITI KAKO POD ŽARKIM SUNCEM HODAM. NE SAMA. MNOGO NAS ĆE TAMO BITI. DRŽAĆEMO SE ZA RUKE,OČIJU USPLAMTELIH, KOLENA ŠTO TEK SLUTE KOLIKO JE JOŠ HODA DA BI SE PREŠLA SPALJENA KORITA REKE, I DO MORA STIGLO.

DA, VOLELA SAM TE. VOLELA SAN O TEBI. VOLELA SVE ŠTO STVORIO SI,ILI ŽELEO DA STVORIŠ. ONO ŠTO SAM JA,SMUĆENA ŽENA ŽELELA,POKUŠAVALA DA KAŽEM, JER ŠTO JE TREBALO DA SE KAŽE VEĆ JE PROŠLOST.GLE, SVIĆE,ČUJAN POSTAJE SVET-BILO JE DA VOLELA SAM TE. ISTINA JE. I SHVATIĆEŠ JE KADA MENE NE BUDE OVDE. JER, PONEĆU JE SOBOM KADA POĐEM. ŠTA MARI ŠTO OKRUTNO JE SUNCE,TEŽAK PUT I ŠTO KO ZNA KOLIKO DALEKO ODNEĆE ME OD TEBE!

A KADA SE SA MORA VRATIM,AKO SE VRATIM-DONEĆU KRČAG VODE DA UGASIŠ ŽEĐ. I PONOVO ĆU ZAPOČETI NAŠU PRIČU, IZ SENOVITOG OVOG SKROVIŠTA,TAMO GDE SAM JE PREKINULA.

ZA DANAS, TO JE DOVOLJNO.